Nermina Manović godinama je živjela sa suprugom uglednim advokatom. U društvu voljen, u kući nasilnik. Krenulo je od sitnica, došlo do zaključavanja, udaraca, prijetnji. Kada je osjetila da joj je život ugrožen, spas je potražila u sigurnoj kući. Danas kaže, tek živi svoj život, nakon što se oslobodila okova svakodnevnog nasilja
– Čitav život, kako smo skupa, tu i tamo su baš bile sitnice. Međutim, vi pređete preko toga, ne reagujete na tu sitnicu, ako vam kaže glupačo jedna, a poslije toga vas pomiluje, kao cuku, osjećate se tako. Krenulo je od toga da se on meni obraća kao kraljici kada smo negdje, kući kad dođemo pun je nezadovoljstva, nije mu društvo odgovaralo, ja sam kriva, počeo me nazivati pogrdnim imenima, ja sam mislila, šta mu bi. Dođete u situaciju da ne znate razlog, a on je neke frustracije imao sigurno. Sve je ispoljavao na meni. Ja sam preko svega toga prelazila. Možda je trenutno neraspoložen, možda se na poslu nasekirao, a onda sam počela s njim raditi i vidjela da nije ništa od toga. Ja sam mu govorila, ako si nezadovoljan sa mnom, hajde da se razvedemo, a on bi kroz pet minuta plakao, molio. Najveći problem je bio što nikada nije htio o tome da razgovaramo. On je sebe smatrao prepametnim, prepoštenim, predobrim – prisjeća se Nermina.
No, ubrzo je shvatila da joj je život ugrožen.
– Onda se u meni nešto slomilo. Shvatite to kad vas zaključa, ne da vam izaći. Na spratu sam spavala, on je spavao dole u dnevnom boravku. Zamislite kada ja jednu noć čujem, bušilica radi nešto, on buši pravi bravu da može mene da zaključa. Kada sam se sinu požalila, on je rekao, pa šta je tu loše. Meni može pozliti, može požar izbiti, da moram izaći napolje, a ja ne bih mogla da izađem. Dešava se, kćerka nije tu, sin nije tu, on dođe vama u sobu, sa šokerom prijeti, maše, puca onim, znate kako je meni grozan taj zvuk. U dva, tri, u 12, nije bitno vrijeme. Onda dođe zaviruje ispod kreveta, otvara ormare. Ja sam vidjela da to ponašanje više nije za šalu. Osjetila sam da je meni život ugrožen. Znate kada ujutro ustanete, probudite se, otvarate oči i protresete se, ja sam tu traumu imala, jer još jedan dan dolazi, da se ja moram s njim suočiti. To ko ne osjeti, ne može znati šta je to. Kad njegov glas čujem, stresem se. Tu sam vidjela da meni više života nema s njim. Ja sam sama otišla kod neuropsihijatra da pitam, je li do mene, ako je moja greška, popravit ću nešto. Ja sam sve pokušala. A toliko sam trpila, baš trpila – kaže ona.
– Moram vam ispričati jednu situaciju. Bio je na sudu, i kasnije prepričava kako se stranka ženi nije obraćala direktno, nego su imali metlu u kući, i umjesto njoj, obrati se ‘metlo danas ćeš skuhati ručak’ i on se na to smije, to je njemu smiješno. Je li normalno da on kao advokat, kao pravnik da podržava to što taj čovjek kaže? Ili jednom prilikom pročitao, neka Slovenka tužila svog muža za silovanje, on kaže ‘glupača’ – i danas je u šoku Nermina kada se prisjeti detalja.
Nermina smatra da je muž nikada nije volio “jer raditi nekome iz ljubavi nešto tako ružno, to ne može biti”.
– Ja sam na sve načine pokazivala da ga volim. Njemu je čir pukao, on je spavao na krevetu, ja sam mjesec dana pored njega na podu spavala, ako mu nešto zatreba. Ja sam njemu bila kao trofej, stalno je pozivao neke goste, da pokaže kako on ima lijepu ženu, da dočekujem goste, da nešto lijepo skuham. Molila sam ga da izađemo na kafu, nije meni do kafe, nego samo želim da mi neko iznese kafu, nekome u goste, na kafu samo. Ne, nema govora. Niko nam više nije dolazio.
Svi ti naši, nazovi prijatelji, kada bi ih zvala, molila da s njim razgovaraju, rekli bi, a zna on biti nezgodan. I dan danas, evo njega nema pet godina, niko mene ne nazove da pita kako sam. E kada vidite to, onda shvatite da ste vi ti koji morate da se borite, da vama ne može niko pomoći, i policiju kada zovete oni kažu, a to su bračni problemi, to sam doživljavala. Niko neće da se miješa u bračne probleme. Koji bračni problemi, on mene udara, razumijete.
Iz bolnice u sigurnu kuću
Kada je otišla od njega, ni torbu nije ponijela.
– Ja sam taj dan bila kod doktora. On kada je mene vidio, zamolio me da me uputi u bolnicu, da se malo odmorim. Vidi da ja ne spavam, ja sam već izludila, smjestili su me u bolnicu, meni je to bilo strašno. Kasnije je došla jedna doktorica koja mi je dala prospekt. Ja sam već riješila da ga ostavim, ja sam donijela tu odluku. U glavi mi je bilo, Bože što nisam prije to uradila. Ali kada vam je život ugrožen, kako kažu, davljenik se za slamku hvata. Odjednom mi više nije bilo važno ništa. Uzela sam taj prospekt, i iz bolnice otišla u sigurnu kuću. Moram priznati, ako žene koje imaju problem ne mogu same da riješe, neka potraže sigurnu kuću. Tamo će dobiti svu potrebnu pomoć, oni su mene toliko ojačali, da ja sada mojim prijateljicama, porodici, govorim kako će da razmišljaju, kako će da se ponašaju, da sjede. Tamo imate i body terapeute, psihologe, psihijatre, seanse grupne i individualne, tako da vas oni tako lijepo spreme za život. Bilo je situacija da su žene otišle, pa se opet vraćale, iako sam ja govorila nemoj. Uzmite moj primjer, ono što je bilo prije 20 godina, ništa se nije promijenilo, samo je još gore – kaže Nermina.
Stisak ruke nešto znači, udarit će vas sljedeći put
– Danas živim od jedne skromne penzije, meni ne treba više, jer ja imam miran san. Znate kad se ujutro probudite i nema niko nervozan da kaže, dosta spavanja, smrdiš tu čitavo jutro i tako te stvari. Samo kažem, hvala ti Bože na ovom lijepom snu, i što sam dočekala ovaj dan. Ja sad tek živim svoj život, a to je tako malo. Neće vam ga niko pružiti ako vi sami sebi to ne uradite, nikoga nije briga. Imam svoja dva unuka kojima sam posvećena sto posto, vole biti sa mnom, često dođemo ovdje, na palačinke, pizzu, sladoled, sve to da sam s mužem, ne bi mogla. Za njega niko nije postojao, samo ja i on – ispričala je u ispovijesti za N1.
– Život ide dalje, počela sam sebe da volim, ne treba mene niko voljeti, jer ja ako volim sebe, meni je najbolje, neću dozvoliti da drugi upravlja sa mnom, da diže ruku na mene, da me vrijeđa, da ne postojim za njega, a moram biti tu. Ti njemu ne trebaš, šta ćeš ti njemu, nisi ni za šta, a moraš biti tu. To je najgore.
Ne dozvolite da vam stisne ruku, to nešto znači. Drugi put će vas udariti, ako se vi ne usprotivite tome. Zapamtite da ćete dobiti jači stisak, možda će vam i pomoliti tu ruku. Posao nije bitno kakav je, bitno je da vi ne zavisite od njega, da vi možete onu koricu kruha sebi priuštiti. Ja dok sam radila nije bilo takvih situacija, ali pod njegovim pritiskom sam ostavila posao, vjerovala sam mu.
PRIJAVITE NASILJE
Broj policije u Bosni i Hercegovini 122
SOS telefon u Federaciji Bosne i Hercegovine 1265
SOS telefon u Republici Srpskoj 1264
SOS crvena linija u Kantonu Sarajevo 033 222 000
