Priča se da je jedan austro-ugarski vojnik zalutao u jedno bošnjačko selo u toku Ramazana. Kako nije našeg jezika znao, nije uspio ni objasniti da je izgubljen i da traži puta kući u Austro-ugarsku. Po završetku Ramazana pronašla ga neka patrola i pomogla da se vrati kući.
“Čudna li naroda u tom selu” počeo je izgubljeni vojnik pričati okupljenoj porodici, prijateljima, komšijama koji su ga zabrinuto gledali”, a onda nastavio:
“Probude me u pola noći, serviraju hranu, piće, kolače, kahvu…, nešto mi govore, išarete rukama i samo što mi ne trpaju hranu u usta. Ja onako iza sna ne znam je l’ sanjam ili se stvarno događa. Onda mi cijeli dan ne daju ništa da jedem, niti da pijem. Od jutra pa sve do večeri. Za štagod da uhvatim na mene zagalame i ljudi i žene pa i djeca. Pomislio sam da hoće da me muče ali sam vidio da i oni ništa ne jedu i ne piju. Šta više, oni su radili teške poslove, a ja sam nekako sve to samo gledao. U tom stanju, gladan i iscrpljen sam ostao sve do večeri kada se počelo servirati jelo. Nikada u životu nisam vidio toliko hrane, ali niko ne smije ni ruke pružiti dok stariji čovjek u pročelju ne da znak za početak. On neprestano gleda u sat i kao da će označiti početak utrke. Čovjek u pročelju daje znak da je vrijeme i u jednom trenutku svi počinju jest. Jedu, smiju se, nešto mašu rukama, pa se opet smiju. Jedem i ja i smijem se, veselim se, mada ne znam ni šta pričaju. Kad smo sve ono pojeli, malo se odmorili, onaj isti čovjek u pročelju kaže: “Dižite se, idemo sad na rekreaciju.”
Ušli bi u veliku salu, zauzeli položaje, ispred nas je stajao trener s bijelom kapom koji je komandovao: dole, gore, dole, gore, dole, gore i taman kad sjednemo, ja pomislim da je gotovo javi se onaj isti stariji čovjek koji je određivao vrijeme za početak jela, i zagalami najglasnije što može: Ne valja!, Ne valja!, Ne valja!, Hajd’ sad ponovo.
Ponavljali smo i ponavljali po 5, 6 puta dok konačno ovaj ne kaže: E sad je dobro.
Umoran, iscrpljen jedva do kreveta da dođem i samo što zaspim ponovo me bude u pola noći da jedem i tako svaki dan.
Neki veseli i dobri ljudi. Iako čudni svi su me na svoj način posebno tretirali i ukazivali poštovanje. Da sam ostao još par dana u tom selu poželio bi da nikada ne odem iz njega. Kada sam na kraju krenuo iz sela na put za Austro-ugarsku svi su seljani izašli da me isprate. Vidio sam onog starijeg čovjeka zbog koga smo toliko puta ponavljali trening i trenera kako im se, na rastanku, suza omaknu. Plakao sam i ja ali malo kasnije kad me patrola izvela na poznate puteve koji su spajali ovdašnje krajeve.”
Piše: Ekrem Čelebić
Akos.ba
