Izgradnja HE „Buk Bijela“ instalisane snage od 93 MW planirana je na rijeci Drini, na teritoriji Republike Srpske. Inače, Aarhus centar je još prošle godine osporio ekološku dozvolu za ovaj projekat, ali je istu Ministarstvo za prostorno uređenje, građevinarstvo i ekologiju Republike Srpske potom ponovo izdalo.
Akumulacija planirane elektrane će se protezati uzvodno, sve do granice sa Crnom Gorom, a Centar za životnu sredinu kaže da već sada postoje dokazi da će se, ukoliko dođe do gradnje tog objekta, ostvariti značajni negativni uticaj na ekosistem kanjona rijeke Tare, unutar Nacionalnog parka Durmitor.
“Ministarstvo (RS) je nastavilo postupak izdavanja nove ekološke dozvole bez sprovođenja novog postupka procjene uticaja na životnu sredinu, iako je Crna Gora izrazila svoju namjeru da učestvuje u novoj prekograničnoj proceduri”, kazala je Nataša Kovačević iz udruženja Green Home (CG).
Pojasnila je da je time prekršena međunarodna ESPOO konvencija, zbog čega je, kako je istakla “od suštinske važnosti da Vlada Crne Gore hitno podnese prijavu o usaglašenosti ESPOO Sekretarijatu i traži stvarnu procjenu potencijalne štete na životnu sredinu za HE Buk Bijela”.
Aleksandar Perović iz nevladine organizacije Ozon (CG) izrazio je zabrinutost zbog ovakvog odnosa vlasti u Bosni i Hercegovini, ali i zbog prilično pasivne uloge Vlade Crne Gore.
“Ovo bi moralo da se što prije promijeni, jer se radi o projektu koji već godinama izaziva pažnju javnosti u obje zemlje. Nadam se da će ova zajednička inicijativa ekoloških nevladinih organizacija ka ESPOO Sekretarijatu postići cilj”, rekao je Perović. Prema njegovim riječima, veoma je važno i da Vlada Crne Gore da konkretan doprinos, shodno pravima koje ima kao potpisnica ove konvencije.
Nina Kreševljaković, pravna savjetnica Aarhus centra (BiH), istakla je da je “ugovorom o uspostavi Energetske zajednice, čija je potpisnica i BiH, predviđena obaveza da se sprovodi Direktiva EU koja se, između ostalog, odnosi i na odluku da li treba procjena uticaja na životnu sredinu.
«Ova direktiva ne reguliše mogućnost korištenja stare studije o procjeni uticaja na životnu sredinu za novi postupak izdavanja ekološke dozvole. Ekološka dozvola iz 2013. godine je prestala važiti i cijeli postupak se mora od početka provesti, što u ovom slučaju nije učinjeno. Logika da ne treba izrađivati novu studiju, jer stara studija već postoji, može dovesti do zaključka da se studija uticaja npr. iz 1996. godine može koristiti ako se sam projekat nije mijenjao, unatoč tome što su se prirodni, ekonomski, pravni i politički uslovi u međuvremenu mijenjali. Ovo je ne samo pravno neprihvatljivo, nego predstavlja i rizik i za investitora i za javnost, jer se donosi odluka na osnovu starih i nepotpunih podataka”.
