Razgovarala: Rubina ČENGIĆ
Aktivistkinja iz Beograda Aida Ćorović koja je prije dvije godine jajima gađala mural Ratka Mladića dobila je poziv za izdržavanje kazne od dva mjeseca i do kraja marta morala bi se javiti na izdržavanje kazne.
Neću da platim ništa
INTERVIEW: Dobili ste poziv za zatvor – šta sada?
ĆOROVIĆ: Pa to znači da idem u zatvor. Moja kazna je bila 100.000 dinara ili 100 dana zatvora i trebalo je da platim, to je nešto oko 900 eura. Ali sam odmah rekla da to neću platiti. Ja mislim da bi to značilo da priznajem da sam kriva. Kasnije sam na apelaciji ponovila da neću da platim i sada, nakon Festivala Rebedu gde sam govorila o nepočinstvima ove vlasti i Aleksandra Vučiča promptno sam dobila poziv za zatvor.
Po našim zakonima za prekršaj ne možeš biti u zatvoru duže od dva meseca, tako da od moje kazne nakon dva meseca ostaje nekih 40.000 dinara i rekli su da će mi za taj iznos oduzeti imovinu. Pa čekaću da vidim šta će da mi uzmu. Neću da platim ništa! Spremna sam da idem u zatvor. Mislim da to nije nešto strašno. Ako su naše pretkinje mogle u kazamate gdje su ih tukli i mučili, mogu i ja u prekršajni, neće tamo niko da me tuče ili muči, sedeću i vreme će proći. Rekli su mi čak da ljudi plate čuvarima da izađu i završe nešto ako baš trebaju. Mislim da su računali da će me uplašiti i da ću ja odustati, ali neće. Idem u zatvor jer ako platim to znači da priznajem da sam kriva, a nisam kriva. Uradila sam nešto što bih uvek uradila ponovo, jer Ratko Mladić je zločinac i ja sam samo štitila ustavni poredak Srbije. Nemam nikakvu dilemu oko toga, nisam imala niti imam, znam da sam u pravu, na strani istine i pravde i ovo je važan gest za žrtve, za one koje je taj čovek ubio ili naredio da budu ubijene. Ovo je važno u procesu resetovanja Srbije i vrednosti koje ovde vladaju. Srbija mora da se suoči sa zločinima koje su učinile političke elite, vojska, paravojne formacije i drugi kao u naše ime. To je neminovno i sada sam sigurna da sam tim gestovima sa bacanjem jaja i izmišljotinama koje su o meni plasirali Aleksandar Vučič i klika oko njega mnogo mladi ljudi saznali ko je Ratko Mladić. Oni, mislim vlast, su hteli da bace ljagu na mene, ali su samo celu tu stvar bacili na sto. I Srbija je dobila priliku da sagleda svoju odgovornost, a bez toga nema ni milimetar napred. To je dobilo legitimitet u maju prošle godine kada su deca ubijena u Boegradu i u okolini Mladenovca – to nasilje i zlo nad drugima vuče korene iz 90-tih godina i moramo s tim da se suočimo ako mislimo da idemo napred, da se ne desi ponovo nešto slično kao u maju, a ja to radim i zbog dece Srbije i zbog svoje dece…
Ćutaći iz fotelja
INTERVIEW: Gledajući izvan Srbije stiče se utisak da vi ipak pripadate jednoj manjini koja nema pristup medijima i drugim kanalima i da vaš slučaj neće biti valjano objašnjen širem krugu stanovnika i stanovnica Srbije?
ĆOROVIĆ: To je delimično tačno. Mislim da je mnogo više ljudi koji misle kao ja. Desilo se da me poliju sokom ili gađaju paradajzom ili izvređaju. Ali ako se dese 3 ili 4 takva incidenta, desilo se 33 ili 44 slučaja da ljudi priđu, zagrle me, pohvale, daju podršku, kažu da je sramota da ja sa svojim imenom radim ono su oni trebali da urade. A ja sam samo medijski zanimljiva, vidljiva, mediji neće da idu okolo i traže druge ljude, ali ja sam sigurna da pola ljudi u svakom gradu Srbiji pola ljudi ili malo manje od pola misli kao ja ili radi slične stari. Problem je što smo atomizirani, što smo, bez obzira na mreže sklonjeni, što mediji traže skandal i nije im zanimljivo da smo seli i pomirili se i nešto lepo razgovarali. Za njih je interesantno ako ih je neko nekoga napao ili sam ja nekog izvređala ili je bila neka frka. Mi nemamo uvid u to šta se dešava u Srbiji, to mislim i mi i u regiji, neki ljudi su se umorili, neki ljudi su otrovani medijskim delovanjem i sasvim su se povukli i ne reaguju. Ima i argumenata za ovo: pre dve i po godine kada se desilo sve to s muralom ja sam dobivala stotine pretećih poruka, pljuvanja i svega. Kada je Služba državne bezbednosti spinovala to da sam ja spalila zastavu – bio ih je jedan broj, ali mnogo manje, a sada i posle Festivala Rebedu gdje sam ja govorila o srbijanskom režimu vezama Vučića i mafije – pojavile su se strašne lažu o tome da sam ja govorila da treba da ga ubiju i slično. Ali nema mržnje i poruka prijetnji kao ranije, nego mi ljudi daju podršku, mole me da njima pomognem. A na mrežama haraju palaćeni botovi. Ali oni su plaćeni, mimo njih ima neki primitivac ili primitivka koji gledaju te televizije pink i hepi, ali to su nepismeni ljudi, ne znaju da pišu. Ja to vidim iz onog što pišu i to me ne zanima. Mnogo mi je važnije šta misle obrazovani ljudi. Nažalost najveći problem su oni koji oportunistički ćute jer ih kao politika ne zanima. Ali ako bi ih neko pitao na čijoj su strani verovatno bi rekli da ja radim nešto dobro, ali da njih to ne zanima, a zapravo čuvaju fotelje, ušuškani život, ne žele da iskoče iz zone komfora. Ja radim u skladu sa svojom savešću i nikakvu vrstu uzbuđenja ili strah ne osećam, više uzbuđenja pokazuju moji prijatelji od kad je došao ovaj poziv, a ja sam u miru kao da idem recimo u Grčku ili neko drugo mirno mjesto.
